Opšte o otpadu

OTPAD JE RESURS

Intenzivan tehnološki razvoj čovenčanstva doveo je do progresa svih privrednih delatnosti, pre svega u sektoru energetike i različitih industrijskih grana, ali i do stvaranja obilja najraznovrsnijih proizvoda široke potrošnje. Ovaj dinamičan rast otvorio je nove izazove na polju odgovornosti ljudskog delovanja u pogledu postavljanja granica kojima se neće usporavati dalji razvoj, a koje će omogućiti da se ubuduće ne ugrožava životna sredina, odnosno zdravlje ljudi.

Čovek se, dakle, nalazi u dvostrukoj ulozi, proizvođača sa jedne i zagađivača, sa druge strane. Kao proizvođač treba da izgradi jedan novi pristup u pogledu ograničenog korišćenja prirodnih bogatstava i razvoja tzv. čistih tehnologija, a istovremeno kao zagađivač, treba da preuzme stepen odgovornosti koji mu pripada kao pojedincu i članu zajednice. Ovaj koncept, kao težnja usklađivanja ekonomskih, socioloških i ekoloških faktora, predstavlja okvir održivog razvoja.

Jednu od najvećih prepreka održivom razvoju je svakodnevno stvaranje ogromnih količina otpada koje zagađuju vodu, vazduh i zemljište. Nakontrolisano postupanje sa otpadom predstavlja opasnost za zdravlje ljudi, biološku raznovrsnost i klimatske promene.

Savremeno upravljanje otpadom predstavlja preventivu u očuvanju životne sredine. Obaveza svake države je da ovoj tematici pristupi strateški i sistemski u skladu sa međunarodnim konvencijama. Našu zemlju u procesu pristupanja Evropskoj Uniji u ovom pogledu očekuju velike obaveze. Međutim, odnos prema otpadu moramo unaprediti pre svega zbog nas samih kao i naših potomaka i prihvatiti deo odgovornosti u svakodnevnom postupanju sa otpadom u domaćinstvu, radnom okruženju, na ulici, u školi…

Odgovornost podrazumeva da otpad više ne posmatramo kao opterećenje nego da, kao i sve zemlje u Evropi, u otpadu vidimo resurs. Svi znamo ili bi trebalo da znamo, da u svakodnevnom životu odbacujemo određene delove predmeta i materijala koji na više načina mogu biti ponovo upotrebljeni. Otpadom treba da upravljamo po određenim principima, trudeći se da iz otpada iskoristimo sve što se može uputiti u ponovnu preradu ili energetsko iskorišćenje. Na taj način revalorizujemo ekonomsku vrednost otpada i praktično odbacujemo samo ono što se ne može ponovno iskoristiti.

 

OTPAD

Otpad je svaki materijal, proizvod ili predmet koji posle svog korišćenja (kraja životnog ciklusa) postaje suvišan i neupotrebljiv. Dakle, otpad je svaka materija ili predmet koji se u toku obavljanja proizvodne, uslužne ili druge delatnosti, kao i u svakodnevnom životu odbacuje, namerava ili je neophodno da se odbaci.

VRSTE OTPADA

Uobičajena su dva tipa podele otpada i to prema mestu nastanka i prema opasnim osobinama.
Vrste otpada prema mestu nastanka su:

  • Komunalni otpad (kućni otpad)

Otpad iz domaćinstava (kućni otpad), kao i drugi otpad koji je zbog svoje prirode ili sastava sličan otpadu iz domaćinstva

  • Komercijalni otpad

Otpad koji nastaje u trgovačkoj i uslužnoj delatnosti, kancelarijskom poslovanju, institucijama i po svojim karakteristikama ne predstavlja komunalni ni industrijski otpad.

  • Industrijski otpad.

Nastaje tj. generiše se u proizvodnim procesima, a u pogledu hemijskih i fizičkih osobina po sastavu i svojstvima specifičan je za svaku industriju.

U zavisnosti od opasnih karakteristika otpada, koje utiču na zdravlje ljudi i životnu sredinu postoje:

  • Inertni

Inertni otpad je otpad koji nije podložan bilo kojim fizičkim, hemijskim ili biološkim promenama, ne rastvara se, ne sagoreva ili na drugi način fizički ili hemijski reaguje, nije biološki razgradiv ili ne utiče nepovoljno na druge materije sa kojima dolazi u kontakt, na način koji može da dovede do povećanja zagađenja životne sredine ili ugrozi zdravlje ljudi. Treba napomenuti da ukupno izluživanje i sadržaj zagađujućih materija u otpadu i ekotoksičnost izluženih materija ne smeju biti značajni, a posebno ne smeju da ugrožavaju kvalitet površinskih i/ili podžemnih voda.

  • Neopasan

Neopasan otpad nema karakteristike opasnog otpada

  • Opasan

Opasan otpad po svom poreklu, sastavu ili koncentraciji opasnih materija može prouzrokovati opasnost po životnu sredinu i zdravlje ljudi i ima najmanje jednu od opasnih karakteristika utvrđenih posebnim propisima, uključujući i ambalažu u kojoj je opasan otpad bio ili jeste upakovan. Opasan otpad može imati jednu ili više opasnih karakteristika. Ukupno je prepoznato 14 mogućih karakteristika koje nose H oznaku. Lista opasnih karakteristika – H lista odnosi se na zapaljivost, eksplozivnost, toksičnost, korozivnost, mutagenost, iritantnost, kancerogenost i toksičnost.

 

RECIKLAŽA OTPADA

Hijerarhija upravljanja otpadom

Hijerarhija upravljanja otpadom predstavlja prioritetan redosled mera koje se primenjuju u upravljanju otpadom. Ovaj redosled omogućava da se otpadom upravlja na način kojim se dostiže najbolji efekat po zaštitu životne sredine.

unnamed

 

POSEBNI TOKOVI OTPADA

Određene specifične grupe odnosno vrste otpada posmatraju se kao posebni tokovi otpada. Upravljanjem posebnim tokovima otpada je potrebno, pre svega zbog velikog potencijala određenih vrsta otpada u pogledu reciklaže I ponovnog iskorišćenja ali I drugih specifičnosti naročito u pogledu opasnih karakteristika, koje nastaju samo u pojedinim delatnostima zbog čega je ove vrste potrebno posebno pratiti počev od mesta nastajanja, sakupljanja, transporta i tretmana, do konačnog zbrinjavanja.

Kada govorimo o posebnim tokovima otpada mislimo na: istrošene baterije i akumulatore, otpadna ulja, otpadnu gumu, otpad od električnih i elektronskih proizvoda, otpadna vozila,otpadne fluorescentne cevi koje sadrže živu, otpad koji sadrži polihlorovane bifenile (PCB), otpad koji sadrži azbest, medicinski i farmaceutski otpad, otpad iz proizvodnje titan-dioksida kao I na ambalažni otpad.

Upravljanje posebnim tokovima otpada je u našoj zemlji regulisano podžakonskim aktima za sve navedene vrste otpada izuzev upravljanja ambalažom I ambalažnim otpadom koje je zbog svoje složenosti regulisano posebnim zakonom. Svi propisi su usklađeni sa zahtevima određenih evropskih direktiva koje pored načina postupanja precizno definišu obaveze u pogledu specifičnosti za svaku vrstu otpada.

Generalno, odgovornost u upravljanju posebnim tokovima otpada imaju proizvođaći, uvoznici I distributeri kao i vlasnici otpada. Ova vrsta odgovornosti se naziva produženom odgovornošću kojom se obaveze postupanja I zbrinjavanja odnose na sve u lancu od trenutka proizvodnje proizvoda pa do kraja njegovog životnog ciklusa, odnosno trenutka kada ove specifične vrste proizvoda postaju otpad što podrazumeva obaveze sakupljača, operatera za tretman otpada I načina krajnjeg zbrinjavanja otpada koji su posebni tokovi. Svi operateri u upravljanu posebnim tokovima otpada moraju imati odgovarajuće dozvole u skladu sa propisima RS.

U Republici Srbiji, privredna društva i preduzetnici koji proizvode ili uvoze proizvode koji posle upotrebe postaju posebni tokovi otpada u obavezi suda vode dnevnu evidenciju i podnose Godišnji izveštaj o količini i vrsti proizvedenih i uveženih proizvoda koji posle upotrebe postaju posebni tokovi otpada Agenciji za zaštitu životne sredine do 15. marta tekuće godine za prethodnu godinu. Na osnovu ovih izveštaja privredna društva i preduzetnici koji proizvode ili uvoze proizvode koji posle upotrebe postaju posebni tokovi otpada spadaju u obveznike plaćanja naknade za posebne tokove otpada.

Obaveza vođenja dnevne evidencije i izrade godišnjeg izveštaja o posebnim tokovima otpada, kao i obaveza obračuna i plaćanja naknade za proizvode koji posle upotrebe postaju posebni tokovi otpada propisana je:

Uredbom o proizvodima koji posle upotrebe postaju posebni tokovi otpada, obrascu dnevne evidencije o količini i vrsti proizvedenih i uvezenih proizvoda i godišnjeg izveštaja, načinu i rokovima dostavljanja godišnjeg izveštaja, obveznicima plaćanja naknade, kriterijumima za obračun, visinu i način obračunavanja i plaćanja naknade (“Sl. glasnik RS”, br. 54/2010, 86/2011, 15/2012 , 41/2013 ‐ dr. pravilnik i 3/2014).

Naknada se obračunava proizvođačimakada proizvod prvi put plasirajuna tržište odnosno uvoznicima u trenutku kada je uvezeni proizvod ocarinjen.

Proizvodi na koje se odnosi pomenuta Uredba su:

1. gume od motornih vozila (automobila, autobusa, kamiona, motorcikala i dr.), poljoprivrednih i građevinskih mašina, prikolica, vučenih mašina i drugih mašina i uređaja i ostali slični proizvodi;

2. proizvodi koji sadrže azbest;

3. baterije ili akumulatori;

4. sva mineralna i sintetička ulja i maziva koja više nisu pogodna za prvobitnu namenu, a naročito korišćena motorna ulja i ulja za menjače, kao i mineralna ulja za podmazivanje, ulja za turbine, hidraulična ulja i ostala mineralna ili sintetička ulja, kao i svako ulje koje nastaje obavljanjem ugostiteljske i turističke delatnosti, u industriji, trgovini i drugim sličnim delatnostima u kojima se priprema više od 50 obroka dnevno, kao i otpadni mulj iz proizvodnje jestivog ulja;

5. električni i elektronski proizvodi čiji rad zavisi od električne struje ili elektromagnetnih polja, kao i proizvodi namenjeni za proizvodnju, prenos i merenje struje i elektromagnetnih polja, za korišćenje kod napona koji ne prelazi 1000 V za naizmeničnu struju i 1500 V za jednosmernu struju;

6. vozilo kategorije M1 (motorno vozilo za prevoz putnika – putničko vozilo koje, osim sedišta vozača ima još najviše osam sedišta) ili N1 (motorno vozilo za prevoz tereta ‐ teretno vozilo čija najveća dozvoljena masa nije veća od 3,5 t), motorno vozilo sa tri točka, osim motornih tricikala (kategorija L5 ‐ teški tricikl) i njihovi neupotrebljivi ili odbačeni delovi.